Техничка школа Кикинда

GNUzilla 38

Luka — Mon, 10 Aug 2009 19:11:10 +0000

Нови број електронског часописа посвећеног слободном софтверу.

GIMP 2.6

Luka — Mon, 10 Aug 2009 18:58:52 +0000

Објављена је нова верзија GIMP-a – 2.6 једног од најбољих Image-Editora на свету. Нови GIMP користи GEGL, графичку бибилотеку која би требало да донесе већ предуго одсутну ваљану подршку за CMYK, боље перформансе и још што шта.

GIMP је open source графички едитор који је доступан за Linux, Windows и OS X. Намењен је да обезбеди могућности налик онима које нуди Photoshop.

Слободан софтвер

Luka — Mon, 10 Aug 2009 10:06:13 +0000

У држави Србији сви програми су слободни – од XP-а, преко Photoshop-a до 3dMax-a. Довољно је да нађете одговарајући crack и ослободили сте себе плаћања лиценце. Многи мисле да је овакво стање ствари добро јер су нам буквално сви програми доступни бесплатно, односно по цени једног празног DVD-a.

Моје лично мишљење је да овакво стање више шкоди нашој земљи него што помаже образовању људи.

Највећу цену плаћају слободни програми који се у Србији са подсмехом одбацују, јер “забога зашто би неко користио Gimp када има кракован Photoshop”, “шта ће нам Inkscape када имамо бесплатни Corell”, “што да ме боли глава да користим бесплатни Blender када имам бесплатни 3DS-Max, јер ионако по цео дан играм игрице”.

Нажалост то је начин размишљања код 98% корисника PC-а у Србији.

Мрежа за слободан софтвер је на адреси http://www.fsn.org.rs

Како трајно обрисати Facebook налог?

Luka — Mon, 10 Aug 2009 08:56:29 +0000

Свакојаких ликова има по нету, од нормалних до психопата…

Углавном, постоји низ разлога да неко пожели да уклони свој фејсбук профил. Може се (ваљда) закључати налог, али подаци и даље остају доступни свима, па и психопатама.

Упутство за трајно брисање налога на Facebook мрежи, корак по корак, налази се на линку.

Интернет програмирање

Luka — Sat, 08 Aug 2009 21:31:19 +0000

Интернет програмирање укључује широк спектар различитих технологија које се простиру кроз разна подручја рачунарских технологија као што су протоколи за комуникационе мреже, повезивање са базама података, програмирање графичких корисничких интерфејса, структирање информација, итд…

Постоји много технологија у пољу Интернет програмирања, све ове технологије су међусобно повезане и чине једну велику мрежу.

Web апликације

У принципу, све web апликације се понашају на сличан начин, и њихово понашање се може објаснити у 6 корака:

Задавање упитног интерфејса кориснику – Web aпликације дају кориснику интерфејс за уношење жељених података.
Слање кориснички дефинисаног упита – По уносу, корисничи подаци се прослеђују на web sервер.
Прoцесирање података на серверу – Web сервер процесира примљене податке помоћу неке врсте “посредника”.
Обрада података – Процесирање скоро увек укључује и одређену дозу обраде примљених података на серверу.
Слање резултата упита – Обрађени подаци се сада враћају кориснику.
Извршавање процесирања на страни корисника – Враћени подаци се приказују кориснику. Они могу бити једноставни као обична HTML страница, али и сложени као резултати разних калкулација, сортирања, или неких других манипулација над подацима.

Технологије за web aplikacije

Постоје стотине технологија и разних алата који се користе за web апликације. Међутим, без обзира на то колико је технологија, алата и програма употребљено у једном пројекту, у већини случајева све оне могу бити сврстане у четири концептуалне категорије:

Приказни слој (углавном web претраживачи).
Комуникациони слој (нпр. HTML).
Посреднички слој (нпр. PHP).
Слој података (нпр. MySQL).

Према овом, web технологије из истих категорија се углавном могу користити у већини ситуација, коришћење једне или друге технолигије из исте категорије обично представља чисту формалност пре него техничку одлуку.

Није неопходно познавати сваку од технологија из категорије посебно, довољно је само познавати саму категорију којој технологија припада. На тај начин, програмери су способни да одмах схвате шта је нека нова технологија, како она функционише, и како се користи.

Подаци у web апликацијама

Најосновнији део web апликације чине сами подаци. Све web апликације дозвољавају кориснику да пошаље инструкције web апликацији како да обради податке на web серверу. Ово може да представља претраживање базе података, слање емаила са информацијама некоме, или једноставно приказивање текстуалног документа са подацима.

Ипак, сви подаци којима се манипулише имају неке основне карактеристике:

Подаци имају вредности.
Подаци имају типове.
Подаци имају описе.
Подаци имају формате.

Све web технологије које припадају слоју података дефинишу, описују, или стандардизују једну или више ових карактеристика.

HTML

Luka — Sat, 08 Aug 2009 21:17:28 +0000

HTML, скраћеница од HyperText Markup Language, је стандаризовани језик који се користи при структурирању текстова, медија и уграђених објеката у web странице и електронску пошту.

Као модификовану и поједностављену верзију SGML језика, HTML стандаризује и одржава World Wide Web Consortium (W3C).

Иако се HTML знакови (tags) често називају кодом, технички HTML није код јер компјутерски код су инструкције које од рачунара траже да изврши одређену операцију. Сврха HTML знакова је да се се структура документа „означи“ тако да би корисников агент (user agent), тј. Интернет претраживач могао да препозна структуру документа и исправно је прикаже у прозору интернет претраживача којег корисник користи.

Основе HTML-a

Језик HTML се заснива на експлицитном обележавању логичке структуре документа. Обележавање се врши помоћу етикета (eng. tag) које описују елементе логичке структуре текста. Текст добија свој графички изглед у зависности од навигатора који је употребљен за његову визуелизацију. У зависности од својстава навигатора и његове конфигурације, један документ обележен у HTML-у може имати различите графичке изгледе.

Етикете се наводе између угластих заграда < i >. У овим заградама се наводе описи појединих елемената структуре текста. Етикете се у HTML-у могу разврстати на:

просте етикете или маркере за описивање једноставних елемената логичке структуре. Облика су: ;
сложене етикете или ограђивачи су заграде облика Y којима је описан изглед дела текста Y;
атрибути сложених обележја облика: Y који пружају додатне информације, обично о графичком изгледу, дела текста Y;
Етикете су неостељиве на разлику између малих и великих слова (eng. case-insensitive).

Структурирање текста

Мининална структура HTML-документа обухвата етикете:

, – заграде HTML-текста;
, – заграде заглавља, садржи мета-дефиниције HTML-документа;
, – заграде за назив HTML-документа;
, – заграде текста обележеног документа.

Додатна опција омогућава да се обележи коментар у HTML-обележеном тексту који се неће видети у визуелизацији документа. На пример: .

Обележавање истакнутих делова логичке структуре текста се врши ограђивачима:

Наслови (eng. headers) се кодирају према релативној дубини цифрама од 1 до 6. Етикета за наслов има општи облик: Наслов нивоа n , где n узима вредности од 1 до 6.
Одељак (eng. division) се опсује заградама
…
. Ова етикета може имати атрибут за позиционирање ALIGN са вредностима: CENTER, RIGHT или LEFT.
Пасус (eng. paragraph) се обележава заградама
…
. Уколико у равном тексту следи пасус за пасусом, етикета
се може изоставити. И ова етикета може имати атрибут за позиционирање ALIGN са истим вредностима као етикета
.
Нови ред (eng. break) се обележава етикетом
. Ово је просто обележје: не постоји етикета
.
Подвлака (eng. rule) се обележава етикетом
са опционим атрибутима NOSHADE, ALIGNE, SIZE (дебљина линије у пикселима), и WIDTH (дужина линије у пикселима или процентуално).
Унапред форматиран текст (eng. preformatted) се обележава етикетом
```
…
```
, а на излазу се добија текст у фонту фиксне ширине. Унутар овог елемента карактери за бланко, нови ред и табулатор постају значајни, више се не игноришу. Овај елемент корист атрибут WIDTH (максималан број карактера у реду). У оквиру овог елемента могу се користити хипертекстуалне везе, остале елементе треба избегавати.
Дужи наводи се обележавају етикетом
…
, а на излазу се се приказују у засебном блоку на екрану.

Обележавање елемената текста

Физички стил карактера:

Црни слог (eng. boldface) се наводи међу заградама и ;
Курзив (eng. italics) се наводи међу заградама и;
Подвучена слова (eng. underline) се добијају ограђивањем текста заградама и ;
Телепринтерска слова (eng. teletype) се добијају ограђивањем текста заградама и ;
Прецртана слова (eng. strike) се добијају ограђивањем текста заградама и ;
„блинкујућа“ слова се добијају ограђивањем текста заградама и ;
Велика слова се добијају ограђивањем текста заградама и ;
Мала слова се добијају ограђивањем текста заградама и ;
Горњи индекс се добија ограђивањем текста заградама ^и;
Доњи индекс се добија ограђивањем текста заградама _и.

Карактеристике фонта. Карактеристике фонта се могу бирати помоћу етикете … која има три атрибута:

SIZE којим се задаје величина фонта, релативно на скали од 1 до 7;
FACE којим се задаје фамилија фонта;
COLOR којом се задаје боја фонт. Боја фонта се може задати у RGB формату (eng. Red-Green-Blue) као хексадецимални број или именом једне од основних боја.

Обележавање карактерских ниски. Карактерске ниске (eng. character string) могу имати, интерпретиране као природнојезички елементи, посебно значење. Доње етикете омогућавају да се овакве ниске, које представљају елементе логичке структуре текста, посебно истакну. Навигатор овакво обележавање интерпретира променом физичког изгледа обележених ниски. Истовремено, оваквим обележавањем се на нивоу интерне репрезентације документа маркирају ниске које могу имати посебан језички статус. нпр. у аутоматској анализи или у претраживању текста.

Цитат унутар пасуса се наводи у заградама … . Ова етикета се обично интерпретира курзивом.
Цитирани пасус се наводи у заградама
…
. Ове етикете се интерпретирају увлачењем пасуса у односу на леву маргину текста.
Адреса, део текста који представља адресу помоћу етикете:
.
Истицање дела текста, на пример, текст на другом језику, се може обележити етикетом … (eng. emphasis).
Нарочито истикнути део текста се обележава његовим навођењем између заграда: … (eng. strong emphasis). Ова етикета се интерпретира црним слогом (bold).
Дефиниције се могу навести између заграда: … . Променљиве се могу обележити заградама: … . Текст између ових етикета се обично итерпретира курзивним слогом.
Делови програмског кода (нпр. HTML-директиве), тастатуре и примери се редом могу обележити доњим етикетама, које се обично интерпретирају телепринтерским слогом: сегмент кода , дирка тастатуре , узорак излаза .
Дословни пренос текста (verbatim) се остварује етикетама
```
 … 
```
. Ова етикета обезбеђује да се изворни текст пренесе дословно, без икакве интерпретације.

Листе

Листе у језику HTML су навођење, пописивање оних делова текста, који се не могу свести на претходно описане елементе логичке структуре (пасус, одељак, и сл). Разликују се три врсте листа (или пописа): описне, нумерисане и неуређене листе. Код листа, графички изглед се не одређује аутоматски као што се, на пример, аутоматски одређује графичка интерпретација обележених карактерских ниски.

Описне листе – описују логичку структуру која одговара листи појмова који се дефинишу. Отуда се описне листе називају и дефиниционе листе. Оваква листа се описује следећим етикетама:

одредница 1

опис одреднице 1

одредница 2

опис одреднице 2

. . . . .

Обичне листе – се састоје од елемената који су обележени етикетом

(Ова се етикета може употребити као проста – као у доњим примерима – или као сложена:

. . .

). Обичне листе могу бити нумерисане (ordered list) које се записују на следећи начин:

Елемент 1 листе
Елемент 2 листе

. . . . .

Елемент

Ненумерисане (unordered list), етикета

може имати атрибут TYPE са вредностима DISC, SQUARE, итд. који описује изглед графчког знака који претходи елементу листе. Запис ненумерисане листе је је следећи:
- Елемент 1 листе
- Елемент 2 листе
  
  . . . . .
Дозвољени атрибут елемента
- .
  
  Хипер-везе
  
  Хипер-веза (eng. hyperlink) успоставља хипертекстуелну структуру документа записаног у HTML-у тако што омогућава да се повеже неки фрагмент текућег текста са неким другим делом тог или, пак, неког другог текста. Текстови који се повезују хипертекстуелним везма се могу налазити на истом или на различитим рачунарима. Хипер-веза се може замислити као лук који повезује нека два чвора обележена, на пример, са 1 и 2 у једном графу:
  
  Хипер-веза представља могућност да се читање текста из чвора 1 настави у чвору 2. Оваква хипер-веза се енкодира помоћу сидра (eng. anchor) које повезује фрагмент текста у чвору 1 са адресом чвора 2. Општа етикета за сидро је облика … . Енкодирање овакве информације подразумева да се у чвору 1 опишу:
  
  • физичка позиција у том чвору са које се прелази на текст у чвору 2 и
  
  • физичка локација на којој се налази текст у чвору 2.
  
  Ове две позиције се називају, редом, полазно и долазно сидро. Полазно сидро означава у тексту ону позицију са које се прелази на неки други текст и кодира се помоћу атрибута HREF:
  
  позиција у чвору 1 са које се прелази на чвор 2 .
  
  Навигатор обично интерпретира полазно сидро у HTML-документу као фрагмент текста на који се може „кликнути“, графички истакнут подвлачењем и другом бојом слова од боје слова самог текста.
  
  Долазно сидро је или адреса неке датотеке или етикета која обележава део текста. Енкодира се помоћу атрибута NAME:
  
  текст у чвору 2 на који се прелази из чвора 1 .
  
  Атрибут NAME није обавезан. Уколико се он изостави, навигатор се позиционира на почетак документа у чвору 2, а иначе на назначену позицију.
  
  Адресирање
  
  Адресирање се темељи на појму униформног локатора ресурса (скр. URL, од eng. Uniform Resource Locator), који омогућава да се прецизно именује адреса чвора 2, ма где он био физички лоциран. У описивању адресе која упућује на чвор 2 разликујемо више случајева у зависности од тога колики је део URL-a познат у том тренутку.
  1. Ако се позиција чвора 2 налази у оквиру истог документа као и чвор 1 (тј. ако се чвор 1 и чвор 2 налазе у истој датотеци), тада се адресирање врши на следећи начин: у полазном тексту се наводи етикета (полазно сидро): текст на који се може „кликнути“ ; у долазном тексту се наводи етикета (долазно сидро): долазни текст .
  2. Ако је позиција чвора 2 у неком документу (датотеци) изван оног документа који садржи чвор 1, али се обе налазе на истом серверу, онда се адресирање врши навођењем релевантног дела пута који је потребан да би се из чвора 1 дефинисао пут до чвора 2. Нека је, на пример, www.fakultet.bg.ac.yu име сервера на коме се налазе оба хипертекстуелна чвора. Нека су директоријуми организовани као на доњој слици и нека X садржи датотеке a и b, Y datoteku c, а Z датотеку d. Тада под апсолутном адресом датотеке c подразумевамо адресу http://www.fakultet.bg.ac.yu/X/Y/c. Апсолутном адресом је одређен једнозначно URL датотеке c. Али унутар једног сервера се могу дефинисати и релативне адресе датотека. Реферисање на чвор 2 из чвора 1 врши се тада следећим етикетама у оквиру истог сервера: у полазном тексту се наводи етикета (полазно сидро): текст на који се може „кликнути“ . Ефекат је да ће се прећи са позиције полазног сидра у чвору 1 на почетак датотеке (документа) чија је адреса наведена под атрибутом HREF.
  3. Ако је позиција чвора 2 документ (датотека) која се налази на другом серверу (рачунару), тада се као вредност атрибута HREF наводи пуни израз URL-a датотеке која представља чвор 2. У општем случају тада: у полазном тексту се наводи етикета (полазно сидро): текст на који се може „кликнути“ .
  4. Садржај атрибута HREF може да буде и електронска адреса која се спецификује на следећи начин: href=“mailto:ime@domain“. Избором ове везе поласка отвара се прозор за писање поруке електронске поште у коме је дестинациона адреса већ постављена на ime@domain. Да би ово функционисало, потребно је да буду постављени одговарајући параметри навигатора (прелистача).
  У случајевима 2. и 3, ако се прелаз врши на позицију унутар датотеке спецификоване адресом URL-a, може се додати атрибут NAME са истим значењем као у случају 1.
  
  Слике
  
  Слике (фотографије, цртежи, скице, …) у дигитализованом облику, сачуване у некој датотеци, често су саставни део текста. За чување слика користи се више конвенција. Од значаја је да навигатор може протумачити формат у коме је слика сачувана. Најчешће се користе формати JPEG и GIF.

PHP

Luka — Sat, 08 Aug 2009 21:10:10 +0000

PHP (Hypertext Preprocessor) је специјализовани скриптни језик првенствено намењен за израду динамичног веб садржаја.

Пе-ха-пе је стекао популарност због своје једноставности и синтаксе наслеђене из програмског језика C. Током времена језик се проширивао и стицао могућности за објектно оријентисано програмирање, нарочито од верзије 5.0. Наликује језику C++ у смислу да дозвољава и чисто-процедурално програмирање али омогућава и коришћење класа и других концепата објектно оријентисаног програмирања (наслеђивање, апстрактне методе, интерфејси итд.).

PHP/FI

PHP представља наследника алата по називу PHP/FI, написаног 1995. године од стране Rasmusa Lerdorfa. PHP/FI је представљао скуп алата написаних у Perlu, и аутор га је користио за сопствене потребе. Скуп алата је добио име „алати за личну презентацију“ (eng. Personal Home Page Tools), одакле и скраћеница PHP. Како су расле потребе на сајту, аутор је преписао комплетан пројекат у C-у и омогућио да може да комуницира са базама података а корисницима свог сајта да направе сопствене презентације помоћу њега. Rasmus је потом објавио своје алате и учинио изворни код доступан свима да би се пројекат брже развијао и да би се грешке брже исправљале.

PHP/FI, чија је пуна дефиниција гласила „алати за личну презентацију/преводилац образаца“ (eng. Personal Home Page Tools/Forms Interpreter) је имао само неке ствари заједничке са данашњим PHP-om – променљиве као у Perlu, аутоматско парсирање променљивих из захтева и уграђени HTML. PHP/FI 2.0 је коначно и званично објављен 1997. године, да би га убрзо заменио PHP 3.0.

PHP 3.0

PHP 3.0 је представљао прву верзију која доста личи на данашње верзије PHP-а. Креирали су га израелски програмери Zeev Suraski i Endi Gutmans са факултета Tehnikon, као потпуну прераду пројекта PHP/FI. Открили су да је он имао озбиљне недостатке и да није могао задовољити њихов универзитетски пројекат електронске трговине. У сарадњи са Ledorfom су објавили PHP 3.0 као званичног наследника језика PHP/FI, а његов развој је заустављен.

Главна особина нове верзије језика је била његова проширивост, која је привукла бројне програмере широм света да додају нове могућности. Поред квалитетне подршке за разне врсте база података, верзија 3.0 је увела и могућност објектно оријентисаног програмирања и већу конзистентност у језичкој синтакси.

Име је промењено у PHP (без додатка „FI“), чије се значење изменило да представља рекурзивни акроним „PHP: препроцесор хипертекста“ (PHP: Hypertext Preprocessor). PHP 3.0 је званично објављен у јуну 1998. након девет месеци коришћења у пробној фази.

PHP 4.0

У зиму 1998 Zeev и Gutmans су започели поновно писање PHP-а испочетка, покушавајући да поправе језгро тако да би боље радило са већим апликацијама и да би побољшали модуларност. Ново језгро су назвали Zend машина (Zend engine), по деловима својих имена Zeev и Endi, да би касније формирали и Zend Technologies у Ramat Ganu, Израел, која надгледа унапређење PHP-a. Ново језгро је успешно довршено и појавило се у јавности средином 1999, а нова верзија PHP-a, 4.0, опремљена новим језгром је званично објављена у мају, 2000. Поред бољих перформанси, нова верзија је укључивала и кеширање стандардног излаза, сесије, бољу подршку за различите veb-сервере, сигурнији пренос корисничких података и неколико нових контролних структура.

PHP 5.0

Верзија 5.0 је изашла у јулу 2004. године, након дугог развоја и неколико пробних верзија. Користи језгро Zend машина 2.0 са новим објектним моделом и много нових могућности. Верзија 5 је такође донијела мноштво измјена у Објектно Оријентисаном Програмирању.

Употреба

Иако се PHP може користити за програмирање конзолних апликација и графичких интерфејса (библиотека PHP-GTK) његова основна и главна употреба је у програмирању динамичних страница на Интернету.

До 1997 PHP је стекао неколико хиљада корисника; до 1998 број сајтова на којима је инсталиран PHP 3.0 је порастао на пар стотина хиљада, а број корисника истог на пар десетина хиљада. Данас PHP користи неколико стотина хиљада програмера и неколико милиона сајтова.

Структура програма

За разлику од већине програмских језика који поседују почетну функцију (main у C-у, први блок BEGIN у Pascal-у, класа која поседује main методу у Javi итд.) него налик на већину скриптних језика, и PHP датотека једноставно садржи скуп инструкција које се извршавају једна за другом, од прве до последње где следи крај програма.

У PHP датотеци, блок који је окружен језичким структурама се сматра PHP kодом и извршава се, а остатак – ван тих знакова – се сматра текстом који једноставно треба да се испише на стандардни излаз, без интерпретирања.

PHP код може бити организован у функције и класе, и може се организовати у више датотека. Као почетна датотека, тј. датотека чије инструкције се извршавају прве, се узима она датотека која се да интерпретеру на извршавање.

Начин извршења

Програм који се напише у PHP-у не захтева превођење (компајлирање), него се интерпретира при сваком извршавању. PHP интерпретер може радити по CGI принципу, односно тако што ће интерпретер постојати као екстерна апликација која се позива да изврши дату скрипту сваки пут кад буде захтевана од неког корисника, а може бити инсталиран и као модул veb-сервиса. Друга варијанта је данас у највећој употреби јер пружа знатно већу брзину извршавања – интерпретер је на тај начин увек учитан у меморију те се не мора позивати спољашњи програм.

Извршавање PHP скрипте на veb-серверу. Уобичајен сценарио по ком се извршавају PHP скрипте је следећи:

клијент (корисник Интернета који користи неки браузер) захтева PHP страницу са сервера,
сервер прослеђује захтев сервису за veb (програм veb-сервер на серверу),
veb-сервер препознаје да се тражи PHP датотека,
не шаље његов садржај клијенту, него га извршава као програм помоћу PHP модула,
излазни текст програма (стандардни излаз) се шаље клијенту као резултат захтева,
клијент препознаје врсту резултата (HTML код, слика, PDF садржај, архива итд.),
резултат се приказују клијенту на одговарајући начин.

Компатибилност

PHP је подржан у већини популарних оперативних система, укључујући Unix, Linux, Windows i Mac OS.

SQL

Luka — Sat, 08 Aug 2009 20:16:26 +0000

Током 1970-е године група „IBM San Jose research laboratory“ је развила систем за управљање релационим базама „System R“ на основу чланка „A Relational Model of Data for Large Shared Data Banks“ који је написао Edgar Codd. Donald Chamberlin и Raymon Boyce из IBM су затим направили Srtuctured Query Language (SQL) ради манипулације базама података.

На истеку 1970-е године Relational Software Inc.(сада Oracle компанија) је видела потенцијал у концептима који су написали Codd Chamberling и Boyce и направили су свој систем за управљање базама података SQL. Они су намеравали да то продају Америчкој морнарици и осталим владиним организацијама. У 1979-ој Relational Software Inc је избацио на тржиште први систем за управљање базама Oracle V2. Овај SUBP је пуштен само неколико недеља пре него што је IBM издао System/38 SUBM.

После тестирања корисности и практицности IBM је почео да развија проиводе засноване на Sistem R и System/38 да би каснијих година избацио SQL/DS и DB2 на тржиште.

SQL је усвојен као стандард од стране ANSI 1986 и ISO 1987 године. После овога SQL је прошао кроз бројна надограђивања и побољшања.

База података и SQL језик

База података служи да складишти жељене податке, да те податке организује по табелама, и да их затим једноставно и брзо достави ‘клијенту’ који тражи те податке.

Како све то функционише?

На једној страни је сервер [где се чувају подаци] – На другој страни је клијент [који тражи податке од сервера].

Комуникација између клијента и сервера се одвија SQL језиком!

SQL синтакса је веома једноставна, и разумљива.

Клијент пошаље ‘упит’ серверу – и сервер пошаље клијенту одговор – тј. жељене податке из базе.

Ево једног најпростијег примера SQL упита [који се такође зове и SQL query, или само query] :

SELECT ime FROM tabela_korisnici WHERE prezime='Petrović';

Сервер ће вратити податак клијенту:

Petar

Тако све то функционише…

Клијент тражи, или шаље, податке – сервер обради захтев, и пошаље одговор клијенту…

SQL се углавном примењује у програмским језицима.

Програм тражи/шаље податке серверу, сервер обради захтев, и врати резултат програму.

То је и сврха база података, да брзо и ефикасно складишти податке и ради са њима.

У сваком програмском језику постоје функције/ класе/ компоненте за повезивање са SQL базом.

Јava

Luka — Sat, 08 Aug 2009 09:45:50 +0000

Године 1991. Џејмс Гозлинг (James Gosling), Патрик Нотон (Patrick Naughton) и Мајк Шеридан (Mike Sheridan) почињу пројекат „Зелен” (Green – OS). Након три године америчка фирма Sun Mikrosystems издаје програмски језик базиран на Green-OS програмском језику назван „Oak”. После годину дана појављује се прва верзија програмског језика Јаvа.

На развој овог програмског језика утицали су многи програмски језици међу којима су Ada 83, C++, C#, Eiffel, Smalltalk, Mesa, Modula-3, Objective-C.

Јаvа платформа

Јаvа је програмски језик кога красе следеће особине: једноставан, независне архитектуре, објекто орјентисан, портабилан, дистрибуиран, изузетних перформанси, подржава нити (threads), робустан, динамичан, сигуран.

Једна од главних карактеристика Јаvа програмског језика је та што је Јаvа у потпуности објектно орјентисана. Друга карактеристика Јаvе је преносивост, што значи да програм написан у Јаvи мора да се извршава исто на свим подржаним платформама. Јаvа програмер може да напише програм једном да га компајлира једном и да га извршава било где и било када. Преносивост програма је добијена тиме што се Јаvа програми не компајлирају у машински код већ у Јаvа бајтни код који си затим интерпретира у машински код за хардвер и оперативни систем платформе на којој се програм извршава.

Јаvа платформа се састоји из две компоненте:

Јаvа Виртуелне Машине (ЈVМ),
Јаvа Application Programming Interface (API) – огромна колекција готових софтверских компоненти које пружају много корисних могућности. Колекцију чине класе и интерфејси, груписани у пакете.

Јаvа Виртуелна Машина је управо оно што омогућује да се Јаvа програм извршава исто на различитим оперативним системима. Јаvа Виртуелна Машина постоји за Windows, Linux, Mac OSX i Solaris.

За извршавање Јаvа апликација потребно је имати инсталирану само Јаvа платформу. Она се назива и Java Runtime Enviroment (JRE). За развој Јаvа апликација је потребно осим JRE имати и скуп алата којима се ради развој (преводилац…). Сва ова ‘опрема’ за основни развој Јаvа апликација је садржана у скупу који се назива: Java Development Kit (JDK). JDK, дакле, садржи JRE и све додатне алате неопходне за основни развој Јаvа апликација. Ове алате углавном чине апликације које се извршавају из командне линије.

За неке Јаvа аpликације су потребне додатне могућности, које нису садржане основним скупом JDK, као што је случај са web апликацијама. Зато постоје разна издања (edition) JDK-a. Најпопуларнија су следећа издања:

Јаvа SE (Standard Edition): Основно издање намењено развоја свих апликација, осим оних које су дизајниране за посебне уређаје. Јаvа SE едицију чини JRE, преводилац и пратеће алатке и API, укључујући и његов изворни код.

Јаvа EE (Enterprise Edition): Ово издање укључује апликативнисервер, web сервер, J2EE API, подршку за Enterprise JavaBeans, Јава Servlet API и Јава Server Pages (JSP) технологије. J2EE се користи са JSE.

Јаvа ME (Micro Edition): Служи за развој јава апликација на мобилним уређајима.
Јаvа FX (Script Technology): Ефикасан скрипт језик за лако креирање богатих садржаја у Јаvа окружењу.

Иако је могуће развијати Јаvа апликације користећи само JDK, омиљени едитор текста и позивати Јаvа алатке из командне линије, то је далеко од практичног и ефикасног развоја. Данас постоје многа квалитетна интегрисана окружења за развој Јаvа апликација (IDE) која нуде погодности као што су провера исправности јава кода у току писања, аутоматско завршавање започетог кода (auto-complete), лако превођење, извршавање и дебаговање програма итд. Ово је тек мали део могућности савремених IDE, тако да се данас озбиљни развој Јаvа апликација једноставно не може замислити без њих.

Међу најпопуларнијим окружењима спадају: IntelliJ IDEA, Eclipse, NetBeans, Borland JBuilder, JCreator, Oracle JDeveloper и друга.