Milutin Milanković

Milutin Milanković je jedan od najpoznatinih srpskih naučnika sa utemeljenom svetskom reputacijom. kao čovek širokih interesovanja posedovao je zvanje građevinskog inženjera, bavio se matematikom, geofizikom i naročito astronomijom, a i osnivač je Katedre za nebesku mehaniku pri Beogradskom Univerzitetu. Njegova teorija ledenih doba, u svetu poznata, kao Milankovićevi ciklusi, je prva pokazala vezu između varijacija zemljine orbite i dugoročnih promena klime.

Ovaj naučnik svetskog ranga je rođen 1879. godine blizu Osjeka na teritoriji tadašnje Austrougarske monarhije. Doktorirao je na Bečkom tehnološkom institutu, posle čega se bavio projektovanjem i gradnjom brana, akvadukta, mostova i ostalih objekata od ojačanog betona, što je ono vreme bio novitet u primenjenoj nauci i građevinarstvu. Međutim, početkom dvadesetog veka ponuđeno mu je da vodi Katedru za primenjenu matematiku na Beogradskom univerzitetu, što je on odmah i prihvatio. Sada se pred njim otvorio svet racionalne mehanike, teorijske fizike, i konačno, nebeske mehanike koja ga je oduvek privlačila.

Međutim, izbio je Prvi svetski rat i Milanković je kao državljanin Austrougarske pozvan da učestvuje u ovom ratu na praktično neprijateljskoj strani. Interniran je u Mađarsku, što je iskoristio da se bavi teorijskim radom u biblioteci Mađarske akademije nauka. U tom periodu intenzivno se bavio proučavanjem solarne klime i planetarim temperaturama, da bi do kraja rata završio ovaj opsežan rad koji je objavljen u Parizu pod imenom „Matematička teorija termičkih fenomena nastalih usled solarne radijacije“.

Ovaj rad mu je doneo svetsku reputaciju i to naročito zbog teze o takozvanoj krivi insolacije na Zemljinoj površini. Ova teza nije bila prihvaćena u naučnim krugovima sve dok čuveni klimatolog i metorolog Vladimir Kepen nije 1924. godine iskoristio ovu tezu u svom radu o klimama u geološkoj prošlosti. To je bio trenutak kada ga je naučna zajednica prihvatila kao cenjenog klimatologa i geofizičara. A uz svoje radove počeo je da piše i matematiku koja je stajala iza njegovih teza, što ga je takođe etabliralo na poziciji cenjenog matematičara.

Godine između dva svetska rata proveo je razvijajući i definišući svoje inovativne teorije i tako su nastali radovi koji su se ticali glacijalnih perioda, rotacije magnetnih polova, poboljšanja proračuna kretanja planete, solarnih zračenjima i mnoge druge teme. A početak Drugog svetskog rata bio je trenutak kada je objavljeno njegovo kapitalno delo „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“ koje je odmah prevedeno na engleski jezik i distribuirano po svetu.

Kraj Drugog svetskog rata dočekao je kao cenjeni profesor Beogradskog univerziteta i odavno član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, ali već je bio u godinama i više nije mogao da se bavi pedagoškim radom. U to vreme počele su i kritike njegovog opusa i on je, iako zaslužan za više prodora u nekoliko ozbiljnih naučnih disciplina, skrajnut i tako je i preminuo 1958. godine. Već deceniju kasnije počeli su da se javljaju dokazi da nije pogrešio u svojim proračunima i ostatak dvadesetog veka bio je ispunjem priznanjem njegovog opusa od strane najeminentnijih svetskih naučnika. Za široku publiku i u cilju popularisanja nauke među mladim ljudima napisao je i knjige „Kroz vasionu i vekove“ o astronomiji i „Kroz carstvo nauka“ koja se bavila istorijskim razvojem prirodnih nauka.