Biološki beton

Godinama smo mogli, mahom u naučno fanstastičnim filmovima ili romanima, da se susretnemo sa vanzemaljskim brodovima čija je spoljašnja struktura sačinjena od nekog čudnog materijala koji je u isto vreme i vrsta metala, ali i živog bića, pa tako može da se regeneriše i “razmišlja” kada i sa kime da “sarađuje”. I ova ideja je bila van poimanja ljudskog uma sve do pre nekih desetak godina, sve do onog momenta kada se prvi put pojavio izum takozvanog biološkog betona creditos rapidos.

Početkom ove decenije tim naučnika u Holandiji razvio je prototip biološkog betona koji sam sebi može da popravi pukotine. U to vreme ovo je najavljivano kao inovativni projekat za koji će biti potrebne godine usavršavanja, ali budućnost je, izgleda, već počela i sve više sličnih tipova materjala počinje da se koristi u građevinarstvu i drugim oblastima inženjerije.

Ovaj specifični tip betona je nastao kao plod saradnje između naučnika Erika Šlangena i Henka Jonkersa, a kojima je palo na pamet da kreiraju takozvani “biocement” koji koristi bakterije kako bi ispunile pukotine, a koje posledično dovode do strukturalne degradacije. I evo kako taj proces funkcioniše – u tradicionalni betonski agregat ubacuju se specijalne bakterije i kapsule kalcijum laktata. U trenutku otvaranja, to jest formiranja pukotine, u njih u isto vreme ulazi i atomsferska voda i automatski aktivira “uspavane” bakterije koje su prirodno usmerene da se hrane kalcijum laktatom. Iz samih bakterija kao rezultat varenja javlja se kalcit, mineral koji je osnovna komponenta krečnjačkih stena. A na ovaj način praktično se formira krečnjačka zakrpa na mestu nekadašnje pukotine.

Ovaj eksperiment je bio u fazi laboratorijskog ispitivanja u toku 2012. godine, ali je projekat napredovao u Holandiji i već je izgrađena manja građevina koja služi kao test prostor u realnim atmosferskim uslovima. Naučnik Jonkers i njegov partner u ovom eksperimentu su napravili kućicu za čuvara plaže na obližnjem jezeru i godinama su pratili kako se male pukotine pojavljuju, a zatim kako bakterije počinju da proizvode krečnjak koji popunjava te pukotine kao ožiljačno tkivo – credito rapido con asnef, da bi se sa vremenom izjednačile sa ostatkom površine. Ovaj naučni tim je za sada prezadovoljan rezultatima u praktičnim uslovima.

Ideja o inteligentnim zgradama, putevima i ostaloj infrastrukturi postoji već decenijama među futurističkim umovima ove planete, ali do sada nije mogla da bude ostvarena. Pojavom nanotehnologije u našim životima granice se pomeraju i sve se više ekperimentiše sa primenom mikroorganizama u inženjerstvu bilo koje vrste. Arhitektura je samo jedna od oblasti gde ovakva primena može mnogo da koristi, a zatim se već planira i ugradnja sličnih materjala u puteve. Možemo samo da pretpostavimo da su sledeći na listi automobili ili čak avioni, koji će sami sebi moći da podešavaju parametre, a posle toga ni oni čuveni vanzemaljski brodovi, sa početka ovog teksta, nisu daleko.

Pored naravno materjala koji se sami popravljaju u svetu je već počela eksperimentalna primena betona koji na površini imaju ugrađene bakterije iz zemljišta koje omogućavaju sitnim biljkama neometano da rastu po vertikalnim površinama i na taj način proizvode kiseonik, smanjuju nivo okolinih emisija ugljendioksida i u isto vreme prižaju i dodatnu termo i zvučnu izolaciju.

Četvrta faza vode

Svetlost, magnetizam i voda su bazični uslovi za razvitak života i ovo su tri uslova za kojim tragaju svemirske agencije u želji da pronađu život bilo gde u svemiru. Ali začudo, do sada sama voda kao tečni kristal i poluprovodnik nije toliko okupirala naučnu zajednicu. Bilo je nekih stidljivih pokušaja, ali do remek dela “Četvrta faza vode: Iza čvrstog, tečnog i gasovitog” , *superlaina.com doktora Džeralda Polaka, niko se nije u dovoljnoj meri bavio ovim fenomenom.

Dr. Džerald Polak je professor bioinženjeringa na Vašingtonskom univerzitetu i vodeći istraživač po pitanjima fizike vode, kao i osnivač časopisa “Voda”, a koji objavljuje stručne radove iz ove oblasti. Do sada je više puta nagrađivan od strane Nacionalnog zdravstvenog instituta u SAD-u, a priča se da bi za svoj rad uskoro mogao da dobije i Nobelovu nagradu.

U svojoj knjizi, koja je napisana tako da može da je razume i nenaučna publika, jasno je objasnio svoju teoriju četvrte faze vode, koja je u takozvanoj plazma formi i koju je označio kao EZ (exclusion zone Finnland) ili eksluzivna zona vode, jer je u tom stanju negativno naelektrisana. Ovo konkretno znači da može da se ponaša kao baterija, to jest da zadržava energiju, ali i da je po potrebi emituje. S obzirom da su naša tela mahom izgrađena od molekula vode, ova teza se pokazala kao inovacija na polju fizike, biologije i naravno, medicine.

Dr. Polak se godinama bavio isključivo istraživačkim projektima koji su se ticali kontrakcije mišića, ali u jednom trenutku se zapitao zašto u svojim ispitivanjima nikada u obzir nije uzeo i vodu, pošto je ona bazična komponenta samih mišića. I tako se vratio na same početke i promenio suštinu svojih eklsperimenata. Počeo je da razmišlja u kontekstu biologije i shvatio je da u ljudskom telu voda nije u svom uobičajenom stanju, već je struktuirana drugačije, što su kasniji ogledi i potvrdili. Ulazeći dublje u ovu temu pronašao je nekoliko naučnika koji su se bavili vodom u smislu fizike i koji su pronašli brojne anomalije vezane za nju, od tačke mržnjenja i isparavanja, koje uopšte nisu striktne, kao što to učimo u školi, do raznih drugih vrlo čudnih pojava vezanih za njenu “energetiku”.

Voda koja se javlja unutar živih organizama nema istu strukturu kao “spoljna” voda čija je formula H2O. Umesto toga “unutrašnja” voda ima formulu H3O, što je čini viskoznijom za nekih 10%, alkalnijom, a njena optička svojstva su drugačija. I ovde se nalazi odgovor na pitanje zašto su ljudske ćelije negativno naelektrisane. U udžbenicima biologije stoji objašnjenje da se to dešava zbog membrane na ćelijama i jonskih kanala, ali sada se nauka upravo menja i potrebno je da se suočimo sa činjenicom da takozvani gelovi poseduju naponsko stanje koje je negativno naelektrisano u rasponu od -100 do -150 miliVolti. A unutrašnjost ćelije je upravo gel, što nas dovodi do zaključka da je celokupna ćelija izvor naelektrisanja, a ne samo njena membrana. To otvara čitav spektar novih pitanja, istraživanja i inovacija na polju biologije i nove biofizike, a koja se upravo rađa pred našim očima, jer su upravo počela mnogobrojna medicinska istraživanja koja razvijaju metode lečenja preko spektra svetlosnog zračenja.

Prodor u medicini – tretman lečenja raka

Na zvaničnom sajtu svetski čuvene klinike Mejo pre dve godine pojavio se vrlo interesantan izveštaj, a koji se ticao eksperimenata koji su uspešno izvedeni u slučajevima lečenja nekoliko vrsta raka. I ranijih godina se spekulisalo unutar medicinske zajednice koliki je zapravo značaj takozvanih virusoloških i bakterijskih lekova, i čak su postojale teze da se bilo koji oblik raka može neutralisati ubrzgavanjem tuberkoloze u pacijenta, ali ovog puta rezultati su se pokazali u jasno vođenom kliničkom ispitivanju.

Podloga za ovo ispitivanje bili su medicinski izveštaji od pre pedesetak godina koji su stizali iz Afrike i u kojima se spominjalo kako se hematološki tipovi raka kod dece spontano povlače u slučaju infekcije malim boginjama. Sami izveštaji su pokrenuli trend eksperimentisanja i kreiranja medikamenata na bazi onkolitičkih ili antikancer svojstava rubeola i drugih virusa, ali do skoro ovaj trend nije bio toliko zastupljen u zvaničnoj medicini, pogotovo u zapadnom svetu, jer se viroterapijski lekovi trenutno proizvode i distribuiraju samo u nekim azijskim državama. Trenutno je klinika Mejo vodeća po pitanju primene tretmana malih boginja i to samo za eksperimentalno lečenje nekih formi raka, među kojima su i glioblastoma multiforme kao najsmrtonosniji tip tumora na mozgu.

U izveštaju koji je objavljen na sajtu klinike Mejo stoji da takozvani onkolitički virusi, kao što male boginje i jesu, pokazuju selektivne težnje upravo ka tumorima, jer poseduju način da uđu u tumor preko takozvanih molekularnih staza ili preko specifičnih receptora koje koriste kako bi ušle u malignu strukturu. Tim koji je radio na ovom projektu je vodila doktorka Galanis i oni su otkrili da se vakcinacijom živim virusom izaziva spajanje ćelija gliome prilikom susreta sa virusom. Zatim, ovi sada ćelijski agregati, spontano izazivaju apoptozu, ili programiranu smrt. I na ovaj način svaka ćelija raka inficirana virusom može da uzrokuje smrt od 50 do 100 ostalih ćelija i svetu medicine se to označava kao „bystander“ efekat.

Razvijajući ovaj eksperiment dalje, tim lekara je uspeo da modifikuje sam virus malih boginja kako bi poneo transgene u sebi i bio još efektivniji. Rezultati koji su postignuti radom sa makaki majmunima, a koji su najmerodavniji za kasniju primenu na ljudima, su bili bolji od očekivanih, a izlečenja su bila sigurna. Za proveru viralne replikacije unutar samog tumora korišćeni su uzorkovanje perfirene krvi kod pacijenta, kao i radiografsko skeniranje.

Jedan od izazova primene ove terapije je i činjenica da su mnogi pacijenti u svom detinjstvu vakcinisani upravo protiv malih boginja. Međutim, u slučaju da se virus ubrizga direktno u tumor ovaj problem se potpuno zaobilazi i telo reaguje kako treba. Ciljana injekcija direktno u tumor, pri čemu se misli na tumor na mozgu, direktno zaobilazi takozvanu krvno-moždanu barijeru i odmah počinje da ispoljava rezultate. Naravno, da u toku administriranja virusa samo telo može da primeni imunološki odgovor i tako omete virus da uništi tumor, ali se za sprečavanje te funkcije koriste imunosupresivi kao što je ciklofosfamid.

Pored toga ovaj uspešan tim Mejo klinike koji predvodi dr. Galanis radi i dalje na iskorišćenju takozvanih mesenhimalnih stem ćelija koje mogu sistematičnije da isporuče virus na ciljana područja u telu i tako ubrzaju sam proces lečenja.

Istorija matematike koja se upravo stvara

Kada se razmišlja o matematici ljudima koji se profesionalno ne bave ovom naukom obično deluje da je matematika jedna hiljadama godina ranije utemeljena i potpuno istražena nauka u kojoj više nema ama baš ničeg za otkrivanje. Što, naravno, nije istina. A slučaj Grigorija Perelmana će nam i pokazati kako se upravo u ovim trenucima stvara legenda.

Perelman je prva osoba koja je tačno rešila jedan od takozvanih matematičkih “milenijumskih problema” Klej Instituta. U pitanju su zadaci više matematike koji već hiljadu godina čekaju da ih neko napokon odgonetne i Perelman je upravo bio taj za problem “Poenkaerove pretpostavke”, koji je i rešio dve godine po objavljivanju spiska “nerešivih” zadataka. Glavni problem koji se javio je zapravio bio u načinu objavljivanja rešenja, jer je Perelman postovao svoje članke direktno na Internet, umesto da ih tradicionalno objavi u nekom od matematičkih časopisa. Ovaj njegov potez je izazvao nedoumice da li ga uopšte treba kandidovati za prestižnu Fildsovu medalju, koja u svetu matematike ima istu reputaciju kao i Nobelova. Da bi se ova situacija još više zakomplikovala u međuvremenu je tim kineskih matematičara publikovao rešenje i tvrdio da su ga oni pronašli pre Perelmana, ali sada to nisu mogli da dokažu zbog takozvane povrede procedure objavljivanja. Uz sve ovo, na našoj planeti postoji tek nekoliko vrhunskih matematičara koji uopšte mogu da razumeju proceduru načina rešavanja Poenkaerove pretpostavke.

Na kraju cele ove zavrzlame, u najboljem matematičkom maniru, Grigorij Perelman je ipak 2006. godine proglašen za dobitnika Fildsove medalje i novčane nagrade koja ide uz nju, ali odbio ju je i tiho se povukao da živi u malom stanu sa svojom majkom u Sankt Petersburgu. Štaviše, u trenucima svetske slave izjavio je da nema vremena da se bavi tom temom, jer mora hitno da ide u šumu i bere pečurke, pošto je sezona branja na izmaku.

Godinama kasnije Maša Gesen je objavila knjigu “Savršena strogoća: Genije i matematički proboj veka” u kojoj je opisala Perelmanove početke, kako je postao zvezda ruske matematičke zajednice i koliko je morao da se namuči u toku studiranja. Ova knjiga je opisala i događaje koji se su se desili i posle čuvene 2006. godine opisujući dobar završetak zavrzlame sa kineskim matematičarima, koji su preimenovali njihov rad kao “Hamilton-Perelmanov dokaz Poenkaerove pretpostavke i Geometrizacijske pretpostavke”, dajuću mu tako prvenstvo. Ali bez obzira što je svaka sumnja bila uklonjena sa njegovog rada i što je Klej institut 2010. odlučio da mu dodeli million dolara, Perelman je nastavio da živi vrlo skromno i povučeno u odnosu na matematičku zajednicu.

Odbio je nagradu ovog puta sa obrazloženjem da je i Ričard Hamilton zaslužan za nju, jer je upravo na Hamiltonovim osnovama bazirao svoje rešenje. Kao i činjenicu da je matematička zajednica nepravedna i da on ne želi da se pokazuje svetu kao neka egzotična životinja u zoološkom vrtu, kako je rekao jednom upornom novinaru kroz zatvorena vrata svog stana.

U međuvremenu je snimljen i dokumentarni film o njegovom životu, u kome on naravno nije učestvova, ali je jedan od njegovih kolega matematičara skoro izjavio da Perelman i dalje radi, i to vrlo uspešno i da će se matematika budućnosti menjati. A o tome će učiti generacije vekovima posle nas.

Arheo-astronomija

Astronomija je drevna nauka i svakim danom sve više i više dobijamo dokaze o visoko razvijenom razumevanju ove nauke od strane praistorijskih plemena. Povezujući položaje nebeskih tela sa uticajima na naše živote, kao što su godišnja doba, poplave, suše, ratovi i ostali bitni događaji, rane kulture su ih proglasile duhovima, bogovima ili božanskim glasnicima. Ono što je vrlo interesantno su takozvani praistorijski astronomski lokaliteti. Još uvek nije jasno zbog čega je ogromno kamenje, takozvani megaliti, raspoređeno na više pozicija naročito na teritoriji zapadne Evrope. Čudna je činjenica kako su ovoliki kameni blokovi uopšte premeštani, a zatim je ogromna nepoznanica zbog čega je egzaktna pozicija Sunca u doba solisticijuma bila toliko krucijalno važna nekom nerazvijenom plemenu da su podigli ceo gigantski kameni sistem ne bi li precizno pratili ovu pojavu, kao što je upravo slučaj svetski čuvenog Sounhendža u Engleskoj. Astronomija i uz nju astrologija, kao jedna nauka, su bile izuzetno važne, samo što je još uvek nepojmljivo i zbog čega u tako izraženoj meri.

Kraj dvadesetog veka označio je pravi prodor na polju takozvane arheo-astronomije, jer su tada otkriveni mnogobrojni lokaliteti iz neolita i bronzanog doba. Na mnogim mestima u Africi i Evropi pronađene su kosti koje datiraju od pre 37 000 godina i na kojima su urezane mesečeve mene. U Škotskoj je 2004. počelo areheološko otkopavanje koje je rezultiralo pronalaskom takozvanog Varen-Fildovog kalendara, koji se trenutno tretira kao najstariji kalendar na planeti zato što je utvrđeno da datira iz doba mezolita, od pre 10 000 godina. Ovaj kalendar je sistem od 12 udubljenja koji su poređani tačno kako bi imitirali mesečeve mene. U isto vreme ceo sistem se poravnava sa Suncem u doba zimskog solisticijuma, i na ovaj način koordinira lunarne cikluse sa solarnom godinom. I tokom celih 6000 godina ovaj sada spomenik bio je održavan i periodično menjan da bi ostao u tačan u toku promena solarno-lunarnih ciklusa. A zatim je poslednjih 4000 godina potpuno napušten.

Iz bronzanog doba ostao nam je Nebra nebeski disk, pronađen na teritoriji Nemačke i datiran da je star oko 3600 godina. Ima 2,2 kilograma i u pitanju je bronzani disk koji je patinirao u zeleno-plavu boju, sa umetnutim zlatnim simbolima. Ovaj disk su zapravo prvo ukradali takozvani arheološki lopovi 1999. godine, a zatim je otkriven nekoliko godina kasnije u Švajcarskoj prilikom pokušaja prodaje, i proglašen je za jedno od najpekstakularnijih otkrića dvadesetog veka. Zlatni delovi su prikazivali pun Mesec, zatim Mesec u fazi rasta od 4 do 5 dana i skup zvezda iz sazvežđa Plejada, što je najraniji prikaz nebeskih fenomena. Ovaj kalendar je imao deo u koji se umeće zlatni deo svakih dve do tri godine kako bi ostao sinhronizovan sa solarnom godinom. Ovakav sistem sinhronizacije je poznat iz doba Vavilona, što je hiljadu godina kasnije u odnosu na Nebra kalendar.

Pored ovih značajnih otkrića poslednje decenije arheoloških iskopavanja donele su nam i otkriće takozvane bronzane opservatorije na lokalitetu Kokino u Makedoniji koja se sastojala od pažljivo obeleženih mesta sa kojih su se posmatrale Mesečeve i Sunčeve godišnje faze, kao i mnogih drugih lokaliteta u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Pitanje na koje još uvek čekamo odgovor je upravo – zašto je ovo bilo važno kulturama koje danas još uvek smatramo tehnološki nerazvijenim.