Mihajlo Pupin

Mihajlo Pupin je srpski pronalazač, naučnik i profesor na Kolumbijskom univerzitetu, a za književno delo “Od izbeglice do pronalazača” dobio je i Pulicerovu nagradu 1924. godine. Ovaj izuzetni naučnik rođen je 1854. godine u selu Idvoru na teritoriji tadašnje Austrougarske monarhije (онлайн займы с плохой кредитной историей). S obzirom da se u mladim godinama isticao inovativnim idejama i brilijantnim umom poslali su ga u Prag da nastavi školovanje. međutim zbog teške finansijske situacije bio je prinuđen da prekine studije i ode u Ameriku.

U trenutku kada se iskrcao na drugoj strani Atlantika u džepu je imao samo pet centi, što mu je omogućilo jedan obrok i ništa više, te je sledećih pet godina svog života proveo radeći fizičke poslove, ali se u isto vreme učio stranim jezicima, kao što su engleski, grčki i latinski, za koje je znao da će mu otvoriti vrata fakultetskog obrazovanja. I tako je i bilo jer je uspeo da položi prijemni ispit i uđe u Kolumbija koledž u Njujorku. Paralelno sa studiranjem radio je i dalje fizičke poslove, držao private časove, a zbog izuzetnih rezultata koje je pokazivao bio je oslobođen plaćanja školarine, i nekoliko puta i novčano nagrađen. Po završetku koledža vratio se u Evropu, ali ovog puta u Veliku Britaniju gde je nastavio školovanje na Kembridžu, a zatim je otišao kod čuvenog profesora Helmholca na Berlinskom univerzitetu gde je počeo studije u oblasti eksperimentalne fizike, a doktorirao je na temi koja je bila vezana za fizičku hemiju.

Tokom studija na Berlinskom univerzitetu asistirao je čuvenom naučniku Kirkhofu, pored Helmholca i bio direktni svedok grandioznih otkrića u svetu fizike i elektrotehnike. Na Kolumbijski univerzitet u Americi se vratio 1889. godine gde je radio kao redovni profesor teorijske elektrotehnike i istraživač sledećih četrdeset godina. Nekoliko godina po povratku patentirao je strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu i ovaj patent je ubrzo prodao kompaniji Markoni. Zatim je otkrio sekundarne rendgenske radijacije i brzu metodu rendgenskog snimanja, tako što se ispred fotografske ploče umeće fluoroscentni ekran, čime je smanjeno vreme ekspozicije na nekoliko sekundi.

Privatni život mu je bio težak, jer je njegova supruga umrla posle samo osam godina braka, ostavljajući ga da se sam brine o njihovoj ćerki, što je on i činio trudeći se da svoje dete usmeri u pravcu nauke.

Kao njegov najznačajniji doprinos nauci vodi se takozvana “Pupinova teorija” koja je dovela do rešenja problema povećanja dometa telefonskih struja. Njenom primenom otklonjeno je štetno dejstvo kapacitivnosti struja i posledični šumovi su potpuno uklonjeni, tako što su induktivni kalemovi postavljani na tačnim razmacima duž vodova. Ovi kalemovi se i dan danas zovu Pupinovi kalemovi, našem naučniku u čast.

Pupin se dalje bavio novim rešenjima u oblasti naizmeničnih struja, kao i brojnim drugim temama iz oblasti elektrotehnike, i u ratna vremena bavio se tehnološkim problemima podmornica. Ovaj svet je napustio kao cenjen naučnik 1935. godine, a iza njega je ostalo više desetina patenata koji se koriste i dan danas.

Njemu u čast 1958. godine ustanovljena je nagrada koja se zove Medalja Mihajla Pupina i dodeljuje je Asocijacija polaznika Kolumbijske inženjerske škole. Ova nagrada se prima za specijalna dostignuća američkih državljana u oblastima nauke, inženjerstva ili tehnologije.

Opširnije http://www.fixdengi.com/.

Milutin Milanković

Milutin Milanković je jedan od najpoznatinih srpskih naučnika sa utemeljenom svetskom reputacijom. kao čovek širokih interesovanja posedovao je zvanje građevinskog inženjera, bavio se matematikom, geofizikom i naročito astronomijom, a i osnivač je Katedre za nebesku mehaniku pri Beogradskom Univerzitetu. Njegova teorija ledenih doba, u svetu poznata, kao Milankovićevi ciklusi, je prva pokazala vezu između varijacija zemljine orbite i dugoročnih promena klime.

Ovaj naučnik svetskog ranga je rođen 1879. godine blizu Osjeka na teritoriji tadašnje Austrougarske monarhije. Doktorirao je na Bečkom tehnološkom institutu, posle čega se bavio projektovanjem i gradnjom brana, akvadukta, mostova i ostalih objekata od ojačanog betona, što je ono vreme bio novitet u primenjenoj nauci i građevinarstvu. Međutim, početkom dvadesetog veka ponuđeno mu je da vodi Katedru za primenjenu matematiku na Beogradskom univerzitetu, što je on odmah i prihvatio. Sada se pred njim otvorio svet racionalne mehanike, teorijske fizike, i konačno, nebeske mehanike koja ga je oduvek privlačila.

Međutim, izbio je Prvi svetski rat i Milanković je kao državljanin Austrougarske pozvan da učestvuje u ovom ratu na praktično neprijateljskoj strani. Interniran je u Mađarsku, što je iskoristio da se bavi teorijskim radom u biblioteci Mađarske akademije nauka. U tom periodu intenzivno se bavio proučavanjem solarne klime i planetarim temperaturama, da bi do kraja rata završio ovaj opsežan rad koji je objavljen u Parizu pod imenom „Matematička teorija termičkih fenomena nastalih usled solarne radijacije“.

Ovaj rad mu je doneo svetsku reputaciju i to naročito zbog teze o takozvanoj krivi insolacije na Zemljinoj površini. Ova teza nije bila prihvaćena u naučnim krugovima sve dok čuveni klimatolog i metorolog Vladimir Kepen nije 1924. godine iskoristio ovu tezu u svom radu o klimama u geološkoj prošlosti. To je bio trenutak kada ga je naučna zajednica prihvatila kao cenjenog klimatologa i geofizičara. A uz svoje radove počeo je da piše i matematiku koja je stajala iza njegovih teza, što ga je takođe etabliralo na poziciji cenjenog matematičara.

Godine između dva svetska rata proveo je razvijajući i definišući svoje inovativne teorije i tako su nastali radovi koji su se ticali glacijalnih perioda, rotacije magnetnih polova, poboljšanja proračuna kretanja planete, solarnih zračenjima i mnoge druge teme. A početak Drugog svetskog rata bio je trenutak kada je objavljeno njegovo kapitalno delo „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“ koje je odmah prevedeno na engleski jezik i distribuirano po svetu.

Kraj Drugog svetskog rata dočekao je kao cenjeni profesor Beogradskog univerziteta i odavno član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, ali već je bio u godinama i više nije mogao da se bavi pedagoškim radom. U to vreme počele su i kritike njegovog opusa i on je, iako zaslužan za više prodora u nekoliko ozbiljnih naučnih disciplina, skrajnut i tako je i preminuo 1958. godine. Već deceniju kasnije počeli su da se javljaju dokazi da nije pogrešio u svojim proračunima i ostatak dvadesetog veka bio je ispunjem priznanjem njegovog opusa od strane najeminentnijih svetskih naučnika. Za široku publiku i u cilju popularisanja nauke među mladim ljudima napisao je i knjige „Kroz vasionu i vekove“ o astronomiji i „Kroz carstvo nauka“ koja se bavila istorijskim razvojem prirodnih nauka.

Nikola Tesla

Nikola Tesla je čuveni svetski izumitelj i naučnik, i teško da postoji iko ko se jednom nije zanimao za prodor nauke i tehnologije, a da nije čuo ovo ime. Tesla je rođen u selu Smiljan 1856. godine, na teritoriji tadašnje Austro-ugarske monarhije, a danas države Hrvatske. Otac mu je bio pravoslavni sveštenik, vrlo obrazovan i produhovljen čovek, ali se takođe priča da je svoje prave čudesne talente nasledio od svoje majke.

Od samog detinjstva se videlo da nešto nije sasvim uobičajeno sa mladim Nikolom i njegovim starijim bratom, jer su mogli da pomeraju objekte svoim umom, a i razmišljali su potpuno drugačije od svojih drugova. U trenutku kada je njegov stariji brat Dane poginuo, njihov otac, sveštenik po zanimanju, odlučio je da će se Nikola posvetiti izučavanju vere kako bi te „demonske“ sposobnosti koje je posedovao mogle da budu iskorišćene za nešto dobro. Ali sudbina je htela drugačije i Nikola se posle dugog protivljenja želji svog oca obreo u Gracu u tadašnjoj Austrijskoj politehničkoj školi, a zatim Pragu gde samo prisustvovao predavanjima na Karl-Ferdinand Univerzitetu. Zvanično zvanje inženjera nikada nije stekao, ali ga to nije omelo da se preseli u Budimpeštu i jedno vreme radi kao stručnjak za telegrafsku mrežu i telefone, što je u tadašnje doba bio vrhunac tehnologije. Upravo u to vreme napravio je i telefonski pojačivač, kao svoj prvi izum, ali ga nije patentirao.

Kasnije, radeći u Parizu i nemačkim gradovima na sličnim zadacima, izveštio se u praktičnoj elektrici, što mu je puno koristilo kada je 1884. godine otišao da živi i radi za Edisonovu kompaniju u Njujorku. Tu se zadržao samo šest meseci i da li zbog nesporazuma sa samim Edisonom ili zbog činjenice da njegov sistem ulične rasvete nije počeo da se proizvodi, Tesla je pošao samostalnim putem.

Uz pomoć početnog kapitala koji je stigao od Alfreda Brauna i Čarlsa Peka, Tesla je nekoliko godina po napuštanju Edisona, osnovao kompaniju Tesla elektrik i iskonstruisao je indukcioni motor koji je radio na naizmeničnu struju, što je rešilo problem prenosa struje na velike daljine. U ovu priču je ušao i Vestinhaus kao najznačajniji investitor u to doba, ali počeci su bili teški i ometani prevratima na berzi. Ipak, Tesla je uspeo da se osamostali prodajom patenata i osnuje svoju laboratoriju u Njujorku za koju su vezane mitske priče o ogledima u kojima se potiralo vreme i prostor, kao i o uticajima na stanovnike Njojorka. Nekih dvanaest godina kasnije iz neobjašnjih razloga ova laboratorija je potpuno izgorela, a nešto kasnije i zarad proučavanja bežičnog prenosa energije, Tesla se preselio u Kolorado Springs gde je izgradio kulu Vordenklif zarad vršenja daljih eksperimenata.

Početkom dvadesetog veka vratio se u Njujork gde je vreme provodio radeći i živeći po hotelima, sve do svoje smrti 1943. godine. Iza njega su ostali nebrojeni patenti, izuzetne ideje, čudesni eksperimenti i strahoviti prodori u svet eksperimentalne fizike. Tvrdio je da može da kontroliše vreme, kao da ima vremensku mašinu, da kontaktira vanzemaljce i dan danas se tu i tamo pojavljuju podaci da je on zapravo onaj um koji je stajao iza Filadelfijskog eksperimenta u kome je ceo ratni brod sa posadom nestao i ponovo se pojavio u luci. Istina ili mit, još uvek nam ostaje da odgonetnemo.